Јозеф II Хабзбуршки

Јосиф II Хабзбуршки
Јосиф II, цар Светог римског царства
Лични подаци
Датум рођења	(1741-03-13)13. март 1741.
Место рођења	Шенбрун, Беч, Хабзбуршка монархија
Датум смрти	20. фебруар 1790.(1790-02-20) (48 год.)
Место смрти	Беч, Хабзбуршка монархија
Породица
Супружник	Изабела Пармска и Марија Јозефа Баварска
Потомство	Марија Тереза од Аустрије (1762—1770)
Родитељи	Франц I, цар Светог римског царства Марија Терезија
Династија	Хабзбурзи
Краљ у Немачкој
Период	1764–1790
Претходник	Франц I, цар Светог римског царства
Наследник	Леополд II, цар Светог римског царства
Цар Светог римског царства
Период	1765–1790
Претходник	Франц I, цар Светог римског царства
Наследник	Леополд II, цар Светог римског царства
Краљ Угарске и Хрватске Краљ Чешке
Период	1780–1790
Претходник	Марија Терезија
Наследник	Леополд II, цар Светог римског царства
Надвојвода Аустрије
Период	1765–1790
Претходник	Франц I, цар Светог римског царства
Наследник	Леополд II, цар Светог римског царства
Потпис

Јосиф II (нем. Joseph II; пуно име Josef Benedikt August Johann Anton Michael Adam; Шенбрун, 13. март 1741 — Беч, 20. фебруар 1790) био је цар Светог римског царства 1765—1790 и владар Хабзбуршке монархије 1780—1790. Јосиф је био „просвећени апсолутиста", те су га често поредили са Катарином Великом и Фридрихом II Великим. Покренуо је мноштво реформи које су наишле на жесток отпор племства и свештенства.

Детињство, младост и бракови

Био је најстарији син цара Франца I Лотариншког и царице и краљице Марије Терезије. Његова сестра је била Марија Антоанета, касније француска краљица. У његовом образовању пресудну улогу је имао француски филозоф Волтер, чије је књиге читао, док су му учитељи били различити политички званичници као и чланови католичког реда Језуита. Често је са мајком улазио у идеолошке расправе, но иако је био интелигентнији, повлачио се из тих расправа због мајчине доминантне личности. Женио се два пута. Први пут Изабелом Парманском 1760, и био у том браку до 1763. године, када је умрла од великих богиња. Пар је имао две девојчице. Прва, рођена 1762. године, која је добила је име по баби, Марија Терезија, умрла је у осмој години. Друга је умрла одмах по рођењу, неколико дана пре своје мајке. Други пут се оженио на инсистирање своје мајке када је постао владар Светог римског царства. Оженио се Маријом Јосипом од Баварске, са којом је био у браку свега две године, од 1765. до 1767, када је и она умрла од великих богиња. Други брак није био срећан као први, јер је Јосиф и даље туговао због губитка прве жене Изабеле и на Марију није обраћао пажњу.

Владавина

Унутрашња политика и реформе

Главни чланак: Јозефинизам

Свето римско царство је наследио по очевој смрти 1765 иако је владао заједно са мајком, обављао је основне државничке дужности и био је на челу војске, све остало је и даље водила његова мајка. Сваки његов покушај да покрене неку реформу Марија Терезија би спречила, сматрајући да би то могло угрозити стабилност државе. Ипак Јосиф је с времена на време успевао да маневрима избегне мајчине стеге, те је тако наредио да се дворски церемонијали поједноставе, допустио је мушкарцима да се по двору крећу у војним униформама и отворио је краљевске паркове Шенбрун, Пратер и Аугартен за јавност. Једна од његових најважнијих мера била је преименовање дворског театра у „Немачки национални театар", који је такође постао отворен за јавност.

Аустријске наследне земље, Угарску, те Чешку, наследио је по мајчиној смрти 1780. године. Иако је de facto владао Угарском, правна ваљаност те власти је упитна, јер никада није крунисан круном Светог Стефана. Када је дошао на престо, почео је да спроводи дуго жељене реформе, које често нису наилазиле на разумевање народа. Једна од првих реформи била је „Едикт о верској толеранцији међу хришћанским верама“ 1781. године. Едикт је допуштао православцима, протестантима и Јеврејима у царству веће слободе кретања, становања и упражњавања својих црквених обичаја, као и право да похађају државне универзитете. Друга важна реформа је била црквена. Ова реформа је прописивала да манастири који не служе за више добро, као на пример образовање, морају бити распуштени, а њихова имовина распродата. Новац од продаје затим би ишао у један посебан фонд којим би парохије могле да се служе. Ова реформа је толико потресла свештенство да је папа Пије VI лично дошао у Беч како би од цара тражио да реформу укине или је на неки начин ублажи, што је Јозеф одбио да уради. Исте године, донео је акт о ослобађању кметова, чиме је донекле смањено њихово угњетавање. Ова два закона се могу сматрати најважнијим реформама које је Јосиф II спровео.

Поред цркве, реформисао је и друштвени систем, укинувши цензуру. То је допринело процвату књижевности и развоју критичке мисли, омогућивши да се полемике о држави и влади воде без икаквих последица. По узору на западноевропске државе, почео је да оснива добротворне установе, а једна од најзначајнијих јест Општа болница у Бечу, основана 1784. године, а која је представљала једну од најмодернијих установа такве врсте у Европи. Заједно са болницом, основао је и медицински факултет, који је у 19. веку постао међународно познат. Дошло је до развоја културе, што се види на примеру Моцарта, који је од цара добио статус слободног уметника у Бечу. Спровео је многе економске реформе које су допринеле порасту трговине и јачању средње класе, која више није била потиснута од стране племства. Јосиф је увидео лоше функционисање државне управе, те је одлучио да је централизује. Централа се налазила у Бечу са Јосифом на челу, а реформом је омогућено да приступ државној управи има сваки поданик, што је у то време било нешто сасвим ново. Укинуо је све привилегије племства, смртну казну, установио независни државни суд, пред којим су племићи и кметови били једнаки и реформисао је закон о браку. Прогласио је немачки језик за званични језик у држави, како би државна администрација деловала боље, што је изазвало негодовање ненемачких народа. Увео је обавезу да сви плаћају порез на имовину, што су морали да раде и племићи. Покушао је да укине племићки статус, али му то није пошло за руком. То се тек десило након револуције 1848/49. године.

Спољна политика и ратови

Иако је покушавао да смањи утицај Русије на Подунавске кнежевине (Влашка и Молдавија), Русија му је била главни спољно политички савезник. Јосиф је имао тендеције да присвоји Баварску по цену да остане без Холандије, која се тада налазила под аустријском управом. Међутим, у томе га је осујетио Фридрих II Велики и то два пута 1778. и 1785. године. Територију Аустрије проширио је учествујући у „Првој подели Пољске" и заузимањем Београда заједно са руском царицом Катарином у рату против Османлија који је он започео 1787. а окончао његов брат Леополд II, 1791. године.

Смрт

Крајем 1788. године, здравље је почело драматично да му слаби, читаву 1789. провео је у самртничкој постељи схватајући да су његове реформе биле узалуд. То су многи његови противници искористили како би покренули револт у земљи, што је натерало тешко болесног Јосифа да повуче све своје законе осим оне о верској толеранцији и о правима кметова. Умро је 20. новембра 1790. године. На гробу му пише „Овде лежи Јосиф који није успео у свему што је предузео".

Породично стабло

16. Nicholas II, Duke of Lorraine

8. Карло V, војвода од Лорене

17. Клод Франсоаз од Лорене

4. Леополд I од Лорене

18. Фердинанд III, цар Светог римског царства

9. Елеонора Марија Аустријска

19. Елеонора Гонзага од Мантове

2. Франц I, цар Светог римског царства

20. Луј XIII

10. Филип I, војвода Орлеански

21. Ана од Хабзбурга

5. Елизабета Шарлота Орлеанска

22. Карл I Лудвиг Палатински

11. Елизабета Шарлота Палатинска

23. Шарлота од Хесен-Касела

1. Јозеф II Хабзбуршки

24. Фердинанд III, цар Светог римског царства

12. Леополд I, цар Светог римског царства

25. Марија Ана од Шпаније

6. Карло VI, цар Светог римског царства

26. Филип Вилхелм Палатински

13. Елеонора-Магдалена Нојбуршка

27. Елизабета Амалија од Хесеа и Дармштата

3. Марија Терезија

28. Антоан Улрих, војвода од Брауншвајг-Волфенбитела

14. Лудвиг Рудолф од Брауншвајг-Волфенбитела

29. Елизабета од Шлезвиг-Холштајн-Сендерборг-Нордборга

7. Елизабета Кристина од Брауншвајг-Волфенбитела

30. Алберт Ернст од Етингена

15. Кристина Лујза од Етингена

31. Кристина Фредерика од Виртемберга

Литература

• Гавриловић, Владан (2005). Темишварски сабор и Илирска дворска канцеларија (1790—1792). Нови Сад: Платонеум. ISBN 9788683639267. 
• Гавриловић, Славко (1986). „Срби у Угарској и Славонији од аустро-турског рата 1737-1739. до краја XVIII века”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 195—216. 
• Gavrilović, Slavko; Petrović, Nikola (1972). Temišvarski sabor 1790. Sremski Karlovci: Arhiv Vojvodine. 
• Поповић, Душан Ј. (1959). Срби у Војводини. Књ. 2: Од Карловачког мира 1699 до Темишварског сабора 1790. Нови Сад: Матица српска. 
• Поповић, Душан Ј. (1963). Срби у Војводини. Књ. 3: Оо Темишварског сабора 1790 до Благовештенског сабора 1861. Нови Сад: Матица српска. 
• Beales, Derek. Joseph II vol 1: In the shadow of Maria Theresa, 1741–1780, (1987)
• Beales, Derek. Joseph II vol 2: Against the World, 1780–1790 (2009)
• Beales, Derek (1975). „The False Joseph II”. The Historical Journal. 18 (3): 467—495. JSTOR 2638606. S2CID 162317919. doi:10.1017/S0018246X00008414. 
• Beales, Derek (2005). Enlightenment and Reform in Eighteenth-Century Europe. . 326 pp.
• Beales, Derek (2005). Enlightenment and Reform in Eighteenth-Century Europe. ISBN 1860649491. . 256pp excerpt and text search
• Bernard, Paul P (1979). The Limits of Enlightenment: Joseph II and the Law. 
• Blanning, T. C. W. (1994). Joseph II. . 228 pp; a short scholarly biography
• Blanning, T. C. W (1984). Joseph II and Enlightened Despotism. 
• Bronza, Boro (2010). „The Habsburg Monarchy and the Projects for Division of the Ottoman Balkans, 1771-1788”. Empires and Peninsulas: Southeastern Europe between Karlowitz and the Peace of Adrianople, 1699–1829. Berlin: LIT Verlag. стр. 51—62. ISBN 9783643106117. 
• Brook-Shepherd, Gordon (27. 1. 2003). The Austrians: A Thousand-Year Odyssey. Basic Books. ISBN 9780786711024. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Bright, James Franck (1897). Joseph II. 
• Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Joseph II”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 15 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 514—515. 
• Dickson, P. G. M. (1993). „Joseph II's Reshaping of the Austrian Church”. The Historical Journal. 36 (1): 89—114. JSTOR 2639517. S2CID 162762308. doi:10.1017/S0018246X00016125. 
• Macek, Bernhard A (2010). Die Kroenung Josephs II. in Frankfurt am Main. Logistisches Meisterwerk, zeremonielle Glanzleistung und Kulturgueter fuer die Ewigkeit. ISBN 978-3-631-60849-4. 
• McHugh, James T. "Last of the Enlightened Despots: a Comparison of President Mikhail Gorbachev and Emperor Joseph II." Social Science Journal, 1995 32(1) pp. 69–85. ISSN 0362-3319 Fulltext: Ebsco
• Padover, Saul K (1934). The Revolutionary Emperor, Joseph the Second, 1741–1790. R. O. Ballou. . 414 pp; a standard scholarly biography
• Szabo, Franz A. J. (2011). „Changing Perspectives on the "Revolutionary Emperor": Joseph II Biographies since 1790”. The Journal of Modern History. 83: 111—138. JSTOR 10.1086/658104. S2CID 144338172. doi:10.1086/658104. 
• Vovk, Justin C. (2010). In Destiny's Hands: Five Tragic Rulers, Children of Maria Theresa. iUniverse: Bloomington, Ind. ISBN 978-1-4502-0081-3. 
• Wilson, Peter H. (2000). Absolutism in Central Europe. .
• Szabo, Franz A. J. (2011). „Changing Perspectives on the "Revolutionary Emperor": Joseph II Biographies since 1790”. Journal of Modern History. 83 (1): 111—138. doi:10.1086/658104. 

Спољашње везе

• Collectio ordinationum imperatoris Josephi II-i et repraesentationum diversorum regni Hungariae comitatuum Pars 1. Dioszeg: Paul Medgyes, 1790. 318 p. - available at ULB´s Digital Library
• Constituta regia quae regnante August, Imperatore et rege Apostol. Josepho II. politicorum Pars 1., 2. (1.) De publicorum negotiorum administratione, (2.) De Politia .... Viennae: Kurzbek, 1788. 397 s. - available at ULB´s Digital Library